Šta je bilo prvo: Crkva ili Novi Zavet?

Sveštenik Džejms Bernštajn je rođen 6. maja 1946. u porodici jevrejskih
tradicionalista. Rastao je u NJujorku, i 1960. bio pobednik svetskog
omladinskog prvenstva u šahu. U šesnaestoj godini, čitajući Novi Zavet,
postao je protestant. Od 1967. do 1970. živeo je u Jerusalimu. Godine
1970. završio je studije na Kvins koledžu u NJujorku. Preselio se u
priobalje San Franciska, gde je Mojšeu Rozenu pomogao da osnuje pokret
"Jevreji za Isusa" i postao aktivan u "Isusovom pokretu" sedamdesetih.
Godine 1981. postao je pravoslavni hrišćanin. Vrativši se u NJujork sa
svojom suprugom Boni (imaju četvoro dece), pohađao je studije na
Institutu Svetog Vladimira i doktorirao teologiju. Rukopoložen je za
sveštenika Antiohijske Patrijaršije10. jula 1988. Služi u hramu Svetog
Petra i Pavla pored Sietla, Vašington.
U svojim ranim hrišćanskim
godinama, veći deo svog religijskog obrazovanja sticao sam samostalnim
čitanjem Biblije. Kad sam došao u koledž, džepno izdanje Svetog Pisma
bilo je moj stalni pratilac. Učio sam omiljene delove Svetog Pisma
napamet, i navodio ih sebi kad sam bio u iskušenjima, ili drugima kad
sam želeo da ih privedem Hristu.
Biblija je za mene postala ono što
je do dana današnjega – najvažnija knjiga ikad objavljena. Iz sveg srca
svoga sa apostolom Pavlom mogu da kažem: "Sve je Pismo bogonadahnuto, i
korisno za učenje, za karanje, za ispravljanje, za vaspitavanje u
pravednosti" (2. Tim. 3,16).
To su dobre vesti!
Loše vesti su u
tome što sam ja uvek sâm tumačio šta Pismo kaže. Na primer, bio sam
toliko oduševljen znajući da je Isus moj bliski i lični prijatelj da sam
mislio kako je moja svest o NJegovom prisustvu sve što mi treba. Zato
bih podvlačio stihove o Isusu žutim flomasterom, ali sam prolazio pored
odeljaka o Bogu Ocu, ili o Crkvi, ili o krštenju.
Bibliju sam video
kao nebeski priručnik sa uputstvima. Nisam mislio da mi je potrebna
Crkva, osim kao dobro mesto za sklapanje prijateljstava ili za to da o
Bibliji naučim više kako bih postao još bolji "uradi sam" hrišćanin.
Počeo sam da mislim da ću sav svoj život, kao i Crkvu, sagraditi pomoću
Knjige. Hoću da kažem da sam Sola Scriptura ("Samo Pismo") najozbiljnije
shvatao! Istorija spasenja mi je bila jasna:
Bog je poslao Sina
Svoga, sa njim i Duha Svetoga; tada je došao Novi Zavet da nam objasni
spasenje, i na kraju se razvila Crkva.
Blizu, možda, ali ne i dovoljno blizu istine.
Hitam
da kažem da je Sveto Pismo sve što je Bog hteo da ono bude. Nije
problem u Bibliji. Problem je u načinu na koji je ja individualizujem,
subjektivizujem svojim ličnim tumačenjima, od kojih neka nisu naročito
loša, a druga nisu naročito dobra.
Borba za razumevanje
Nije
dugo prošlo od mog obraćenja u hrišćanstvo, kad sam shvatio da sam se
upleo u zbrku religijskog sektaštva, u kojoj se hrišćani dele čas po
jednom, čas po drugom pitanju. Izgledalo je, na primer, da o Drugom
Hristovom dolasku ima onoliko mišljenja koliko ljudi učestvuje u
diskusiji. Stoga smo se svi pozivali na Pismo. "Ja verujem u Bibliju.
Ako toga nema u Bibliji, ne verujem u to" – bio je moj ratni poklič. Ono
što nisam shvatao, jeste da i svi drugi govore isto što i ja! Nije
Biblija bila naš najviši autoritet, nego njeno lično tumačenje svakoga
od nas. U doba koje snažno naglašava nezavisnost mišljenja i
samopouzdanje, postajao sam svoj sopstveni papa!
Rukovodstveno
načelo koje sam koristio u tumačenju Svetoga Pisma izgledalo je veoma
jednostavno: kada je značenje Pisma očito zdravorazumsko, nemoj tražiti
nikakav drugi smisao. Verovao sam da oni koji su istinski dosledni i
časni u poštovanju ovog načela, moraju doći do hrišćanskog jedinstva. Na
moje iznenađenje, ovaj "zdravorazumski" pristup nije vodio do povećanja
hrišćanske jasnoće i jedinstva, nego pre do duhovnog "rata svih protiv
sviju". Oni koji su najsnažnije naglašavali da se oslanjaju "samo na
Bibliju", bili su skloni da postanu najizveštačeniji, najskloniji
podelama, najsvađalačkiji među hrišćanima – možda nenamerno. Zaista,
izgledalo mi je da što se neko više drži Biblije kao jedinog izvora
duhovnog autoriteta, to više postaje izveštačen i sklon sektašenju.
Uobičavali smo da se žestoko svađamo čak i oko stihova o ljubavi!
U
okviru mog kružoka verujućih u Bibliju, bio sam svedok male eksplozije
sektašenja i šizmatičkih pokreta, od kojih je svaki tvrdio da je "veran
jedino Bibliji" i svaki bio u ogorčenom sukobu sa svima ostalima.
Ozbiljni sukobi su nastajali oko bilo čega: harizmatskih darova,
tumačenja proročanstava, ispravnog načina bogosluženja, pričešćivanja,
upravljanja Crkvom, učeništva, crkvene discipline, morala, odgovornosti,
evangelizma, društvenog delovanja, odnosa između vere i dela, uloge
žene, ekumenizma... Lista je beskrajna. Ustvari, bilo koje pitanje moglo
je dovoditi i dovodilo je hrišćane do podela. Plod sektaškog duha bio
je nastanak bukvalno na hiljade nezavisnih crkava i denominacija. Kad
sam i sâm postao u najvišoj meri sektaškog duha, moj radikalizam se
pojačao, i počeo sam da verujem da su sve crkve nebiblijske: postati
član bilo koje crkve značilo bi izdati veru. Za mene, "crkva" je
značilo: "Biblija, Bog i ja".
Neprijateljstvo prema crkvama dobro se
slagalo sa mojim jevrejskim poreklom. Po prirodi sam bio nepoverljiv
prema crkvama jer sam osećao da su izdale Hristovo učenje, pasivno
previđajući progon Jevreja tokom istorije, ili aktivno učestvujući u
njemu. Ali, što sam više sektaški bio nastrojen, do te mere da sam
postao nepodnošljiv i asocijalan, to sam više shvatao da nešto duboko
nije u redu sa mojim prilazom hrišćanstvu. Moj duhovni život nije
funkcionisao.
Očito, moje lično držanje vere u Bibliju i ono što ona
uči, odvodilo me je od ljubavi i zajednice sa mojim bližnjim
hrišćanima, i samim tim odvodilo me je od Hrista. Kako piše sveti Jovan
Jevanđelist: "Koji ne ljubi brata svojega kojega vidi, kako može ljubiti
Boga, kojega nije vidio?" (1. Jov. 4, 20). Podela i neprijateljevanje
nisu bili ono što me je privelo Hristu. Znao sam da odgovor nije u
negaciji vere ili odbacivanju Pisma. Nešto mora da se menja! Možda se ja
moram promeniti? Okrenuo sam se izučavanju istorije Crkve i Novog
Zaveta, nadajući se da će mi to bar malo rasvetliti način na koji bi
trebalo da pristupim Crkvi i Bibliji. Rezultati uopšte nisu bili onakvi
kakve sam očekivao!
Apostolska Biblija
Pošao sam od stava da što
god je bilo dovoljno dobro za Apostole, dovoljno je dobro i za mene
lično. Tada sam se prvi put iznenadio. Kao što sam malopre pomenuo, znao
sam da je apostol Pavle Sveto Pismo smatrao bogonadahnutim (2. Tim. 3,
16). Ali ja sam uvek smatrao da "Pismo" o kojem on tu govori,
podrazumeva celu Bibliju, i Stari i Novi Zavet. U stvarnosti, nije bilo
"Novog Zaveta" kada je on to izjavio. Čak je i Stari Zavet još uvek bio u
procesu oblikovanja, jer se Jevreji još nisu bili opredelili za konačan
spisak ili kanon starozavetnih knjiga sve do uspona hrišćanstva.
Kako
sam dalje učio, otkrio sam da su rani hrišćani upotrebljavali grčki
prevod Starog Zaveta zvani Septuaginta. Ovaj prevod, koji je započet u
Aleksandriji egipatskoj tri veka pre Hrista, sadržao je prošireni kanon
koji je u sebe uključio izvestan broj takozvanih "devterokanonskih"
knjiga. Mada je u početku bilo nekih rasprava oko ovih knjiga, hrišćani
su ih najzad uključili u starozavetni kanon.
Reagujući na uspon
hrišćanstva, Jevreji su suzili svoj kanon, i na kraju iz njega
isključili devterokanonske knjige, mada su ih i dalje smatrali svetima.
Savremeni jevrejski kanon nije bio strogo utvrđen sve do trećeg veka
posle Hrista. Zanimljivo je da tu pozniju verziju jevrejskog kanona
Starog Zaveta većina savremenih protestanata usvaja umesto kanona ranog
hrišćanstva.
Kad su Apostoli živeli i poučavali, nije bilo Novog
Zaveta, a Stari Zavet još nije bio dovršen. Koncept "Pisma" bio je mnogo
slabije definisan nego što sam ja zamišljao.

Šta je bilo prvo?
Ono
sa čime sam se najzad suočio, bilo je ključno pitanje: šta je došlo
prvo, Crkva ili Novi Zavet? Znao sam da je ovaploćena Reč Božja, Isus
Hristos, prizvao Apostole, a da su oni oblikovali jezgro hrišćanske
Crkve. Znao sam da je On, večna Reč Božja, zbog toga izvor Crkve i da je
rodio Crkvu.
Kada je Crkva čula ovaploćenu Reč Božju i počela da
zapisuje NJegove reči, ona je time učestvovala sa Bogom u rađanju pisane
reči, Novoga Zaveta. Na pitanje: "Šta je bilo prvo, Crkva ili Novi
Zavet?", odgovor je, i biblijski i istorijski, kristalno jasan.
Neko
bi mogao da se usprotivi: "Da li je uopšte od značaja šta je bilo prvo?
Na kraju krajeva, Biblija poseduje sve što nam je potrebno za
spasenje." Biblija je dovoljna za spasenje time što sadrži temeljni
materijal neophodan da nas usmeri na pravi put. Sa druge strane,
pogrešno je Bibliju smatrati samodovoljnom i samotumačivom. Podrazumeva
se da se Biblija mora čitati i razumeti preko Božjeg prosvećenja Svetim
Duhom.
Duh Sveti u okviru života Crkve
Zar nije Sâm Gospod rekao
Svojim učenicima pred Svoje raspeće: "A kad dođe On, Duh Istine, uvešće
vas u svaku istinu; ...i javiće vam ono što dolazi" (Jn. 16,13). Takođe
je rekao: "...Sazidaću Crkvu Svoju, i vrata pakla neće je nadvladati"
(Mt. 16, 18). Gospod naš nije nas ostavio samo sa knjigom koja treba da
nas vodi. Ostavio nas je sa Crkvom Svojom. Duh Sveti u Crkvi nas
poučava, i NJegovo učenje dopunjava Sveto Pismo.
Kako je budalasto
verovati da je Božje puno prosvećenje prestalo čim su napisane knjige
Novog Zaveta, i da nije delovalo do 16. veka i protestantske
reformacije, ili, da dovedemo argument do njegovog logičkoga kraja, do
trenutka kad sam ja sam počeo da čitam Bibliju! Ili je Duh Sveti bio u
Crkvi tokom stoleća koja su usledila posle novozavetnog perioda, vodeći
je, učeći i prosvećujući je u njenom razumevanju evanđelske poruke, ili
je Crkva ostavljena kao duhovno siroče, sa pojedincima hrišćanima koji
nezavisno tumače, uvek "nepatvoreno" propovedaju, isto Sveto Pismo na
radikalno različite načine. Ovakav haos nikako nije volja Božja, jer
"Bog nije Bog nereda, nego mira" (1. Kor. 14, 33). Vreme za odluku!
Kad
sam dotle došao, osetio sam da moram doneti odluku. Ako Crkva nije puka
tangenta ili slučajno objašnjenje Svetog Pisma, nego delatni učesnik u
njegovom razvoju i očuvanju, bilo je vreme da nadiđem svoje razlike u
odnosu na nju, kao i da napustim svoje predrasude. Umesto da pokušavam
da sudim Crkvi na osnovu svojih savremenih predrasuda, morao sam da se
smirim i da se sjedinim sa Crkvom, koja je stvorila Novi Zavet, i da joj
dopuštam da me vodi ka pravom razumevanju Svetog Pisma.
Posle
pažljivog istraživanja raznih crkvenih grupacija, konačno sam shvatio,
nasuprot uverenju mnogih savremenih hrišćana, da Crkva koja je sazdala
Bibliju nije mrtva. Današnja Pravoslavna Crkva ima neposredan i jasan
istorijski kontinuitet sa Crkvom Apostola, i sačuvala je netaknutim kako
Sveto Pismo tako i Sveto Predanje, koje nam pomaže da Pismo na pravi
način protumačimo. Čim sam to shvatio, obratio sam se u Pravoslavlje. I
počeo da doživljavam punotu hrišćanstva kao nikad do tada.
Mada je
skovao slogan, sam Luter nikada nije upražnjavao Sola Scriptura. Da
jeste, odbacio bi Simvol vere i proveo manje vremena u pisanju raznih
biblijskih komentara. Ta fraza se pojavila kao rezultat borbe
reformatora protiv pridodatih čovečanskih predanja rimokatolicizma.
Razumljivo je da su oni želeli da njihova vera zasigurno bude ono što
odgovara biblijskim standardima. Ali izolovati Sveto Pismo od Crkve,
negirati 1500 godina istorije, jeste nešto što slogan Sola Scriptura i
protestantski reformatori Luter, Kalvin i kasnije Veslej uopšte nisu
nameravali da učine.
Onima koji dogmatski nastoje da ostanu na Sola
Scriptura stanovištu, u procesu odbacivanja Crkve, koja ne samo da je
sazdala Novi Zavet, nego je, vođena Svetim Duhom, takođe utvrdila koje
knjige čine Novi Zavet, želeo bih reći sledeće: izučavajte istoriju rane
Crkve i razvoj novozavetnog kanona. Gde je moguće, koristite izvorne
dokumente. (Zapanjujuće je kako se neki od "najkonzervativnijih"
biblijskih stručnjaka evangelističke Šnovoprotestantske, nap. prev.Ć
zajednice preobražavaju u cinične i racionalističke liberale kad
razgovaraju o ranoj istoriji Crkve!) Sebe radi, istražite šta se desilo
sa narodom Božjim posle dvadeset osme glave Dela apostolskih.
Ako
istražite činjenice i objektivno sagledate šta se desilo u tim ranim
danima, mislim da ćete otkriti isto što sam i ja sam otkrio. Život i rad
Crkve Božje nije se zaustavio posle prvog stoleća i ponovo otpočeo u
šesnaestom. Da je tako bilo, ne bismo ni imali novozavetne knjige, koje
su tako drage svakom hrišćanskom verniku. Odvajanje Crkve i Biblije,
koje preovlađuje u većem delu savremenog hrišćanskog sveta, jeste pojava
našeg doba. Rani hrišćani nisu pravili takve veštačke podele.
Kad
istražite podatke, hrabro nastavite da više saznajete o istorijskoj
Crkvi, koja je stvorila Novi Zavet, sačuvala ga i odabrala knjige koje
će biti sastavni deo kanona. Svaki Hrišćanin sebi duguje otkrivanje
Pravoslavne hrišćanske Crkve i razumevanje njene vitalne uloge u
donošenju reči Božje našem sopstvenom pokolenju.
Istoričari
hrišćanstva načelno daju neka obaveštenja o oblikovanju kanona, mada
nisu skloni da raspravljaju o njegovom značaju za autoritet i tumačenje
Svetog Pisma.

Tačno je da je Biblija nastala iz Crkve a ne Crkva iz Biblije.
Tada sam se prvi put iznenadio. Kao što sam malopre pomenuo, znao sam da
je apostol Pavle Sveto Pismo smatrao bogonadahnutim (2. Tim. 3, 16).
Ali ja sam uvek smatrao da "Pismo" o kojem on tu govori, podrazumeva
celu Bibliju, i Stari i Novi Zavet. U stvarnosti, nije bilo "Novog
Zaveta" kada je on to izjavio. Čak je i Stari Zavet još uvek bio u
procesu oblikovanja, jer se Jevreji još nisu bili opredelili za konačan
spisak ili kanon starozavetnih knjiga sve do uspona hrišćanstva.
Kako
sam dalje učio, otkrio sam da su rani hrišćani upotrebljavali grčki
prevod Starog Zaveta zvani Septuaginta. Ovaj prevod, koji je započet u
Aleksandriji egipatskoj tri veka pre Hrista, sadržao je prošireni kanon
koji je u sebe uključio izvestan broj takozvanih "devterokanonskih"
knjiga. Mada je u početku bilo nekih rasprava oko ovih knjiga, hrišćani
su ih najzad uključili u starozavetni kanon.
Reagujući na uspon
hrišćanstva, Jevreji su suzili svoj kanon, i na kraju iz njega
isključili devterokanonske knjige, mada su ih i dalje smatrali svetima.
Savremeni jevrejski kanon nije bio strogo utvrđen sve do trećeg veka
posle Hrista. Zanimljivo je da tu pozniju verziju jevrejskog kanona
Starog Zaveta većina savremenih protestanata usvaja umesto kanona ranog
hrišćanstva.
Kad su Apostoli živeli i poučavali, nije bilo Novog
Zaveta, a Stari Zavet još nije bio dovršen. Koncept "Pisma" bio je mnogo
slabije definisan nego što sam ja zamišljao.

Šta je bilo prvo?
Ono
sa čime sam se najzad suočio, bilo je ključno pitanje: šta je došlo
prvo, Crkva ili Novi Zavet? Znao sam da je ovaploćena Reč Božja, Isus
Hristos, prizvao Apostole, a da su oni oblikovali jezgro hrišćanske
Crkve. Znao sam da je On, večna Reč Božja, zbog toga izvor Crkve i da je
rodio Crkvu.
Kada je Crkva čula ovaploćenu Reč Božju i počela da
zapisuje NJegove reči, ona je time učestvovala sa Bogom u rađanju pisane
reči, Novoga Zaveta. Na pitanje: "Šta je bilo prvo, Crkva ili Novi
Zavet?", odgovor je, i biblijski i istorijski, kristalno jasan.

Neko bi mogao da se usprotivi: "Da li je uopšte od značaja šta je bilo prvo?
Na kraju krajeva, Biblija poseduje sve što nam je potrebno za
spasenje." Biblija je dovoljna za spasenje time što sadrži temeljni
materijal neophodan da nas usmeri na pravi put. Sa druge strane,
pogrešno je Bibliju smatrati samodovoljnom i samotumačivom. Podrazumeva
se da se Biblija mora čitati i razumeti preko Božjeg prosvećenja Svetim
Duhom.
Duh Sveti u okviru života Crkve
Zar nije Sâm Gospod rekao
Svojim učenicima pred Svoje raspeće: "A kad dođe On, Duh Istine, uvešće
vas u svaku istinu; ...i javiće vam ono što dolazi" (Jn. 16,13). Takođe
je rekao: "...Sazidaću Crkvu Svoju, i vrata pakla neće je nadvladati"
(Mt. 16, 18). Gospod naš nije nas ostavio samo sa knjigom koja treba da
nas vodi. Ostavio nas je sa Crkvom Svojom. Duh Sveti u Crkvi nas
poučava, i NJegovo učenje dopunjava Sveto Pismo.
Kako je budalasto
verovati da je Božje puno prosvećenje prestalo čim su napisane knjige
Novog Zaveta, i da nije delovalo do 16. veka i protestantske
reformacije, ili, da dovedemo argument do njegovog logičkoga kraja, do
trenutka kad sam ja sam počeo da čitam Bibliju! Ili je Duh Sveti bio u
Crkvi tokom stoleća koja su usledila posle novozavetnog perioda, vodeći
je, učeći i prosvećujući je u njenom razumevanju evanđelske poruke, ili
je Crkva ostavljena kao duhovno siroče, sa pojedincima hrišćanima koji
nezavisno tumače, uvek "nepatvoreno" propovedaju, isto Sveto Pismo na
radikalno različite načine. Ovakav haos nikako nije volja Božja, jer
"Bog nije Bog nereda, nego mira" (1. Kor. 14, 33). Vreme za odluku!
Kad
sam dotle došao, osetio sam da moram doneti odluku. Ako Crkva nije puka
tangenta ili slučajno objašnjenje Svetog Pisma, nego delatni učesnik u
njegovom razvoju i očuvanju, bilo je vreme da nadiđem svoje razlike u
odnosu na nju, kao i da napustim svoje predrasude. Umesto da pokušavam
da sudim Crkvi na osnovu svojih savremenih predrasuda, morao sam da se
smirim i da se sjedinim sa Crkvom, koja je stvorila Novi Zavet, i da joj
dopuštam da me vodi ka pravom razumevanju Svetog Pisma.